ordejefflo

Jedina ljubav citati

ordejefflo | 09 Јануар, 2019 10:40

Citati o ljubavi

Ja verujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati. Halil Džibran Ljubav je magla napravljena od pare uzdaha. Džon Lenon Ako neko misli da su ljubav i mir klišei koji su zaostali iz 60-ih godina, to je njegov problem.

Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača. Bendžamin Frenklin U ovoj sobi sati ljubavi još bacaju senke, kad si otišla uzela si gotovo sve, klečim u noćima pred tigrovima koji me ne puštaju, to što si bila neće se ponoviti.

Načini za ljubav su brojniji od ljudske populacije koja polako narasta, makar u određenim delovima sveta, odsustvom ljubavi ili ne. Kao što se razbojnici kriju po skrovitim mestima da bi orobili prolaznika, tako se i đavo krije u zadovoljstvima da bi savladao našu dušu. Henry Van Dyuke Nije samo da volim biti voljen — ja volim da mi se kaže da me vole. Pa u tome i jeste sve- vraćati se. Ljudski rod održavaju životinjski porivi. Neće me odnijeti vrag. Potrebni su mi izazovi. To je dar, kao i svaki drugi, nije njena zasluga što ga ima, već što ga krije. Ljubav je za mnoge ljude najbitnija stvar na svetu, ljubav inspiriše, ona je glavni pokretač i najlepše osećanje. Samo me pusti na sekundu. On bi pogledao u nju, i kao da cita knjigu u sekundu saznao svaku njenu misao, svaki njen osjecaj.

Ljubavni citati - Da ce se pozitivna energija pretvoriti u negativnu.

Baciću se pod njih. Imam kaplju plava mora da platim tvoju ljubav.... Sjetim li te kad na mladost? Sve što sam bio više nisam. Zapetljao bih se rado u tvoj zagrljaj i prestao juriti svijet. Šta te boli briga, iz tvojih oblaka je duga. Sjetim li te na kapije grada? Umorno je jedro što plovim njim i tako me stid što se ovakav vraćam. Nijedan bijeli biser nisam našao.. Pokora me je našla pred umirućim nebom i izokrenula utrobu moju. Kako sad reći da sam čiste duše? Ne vrijedi priznati greške, prekasno je.. Utkaću se u nebo, šilo sam. Gdje mi je bilo srce sad je praznina, provuci bijelu nit kroz njega-izvesćemo oblak. Biću slobodan, ne plači mala. Svaka priča ima kraj. Ova scena je postala preteška za mene. Kao u starom crno-bijelom filmu odlazim. Da možeš čitati mi misli shvatila bi da sam sretan. Nisam ti ja više heroj za ovaj svijet. Jednostavno ne shvatam gdje je tvoja ljepota nestala. Život nije bajka, najviše je vjest iz novina. Povrjedio sam se hiljadu puta. Povrijedio sam te bar jednom više. Valjda nisam znao bolje. Ovu šaku zemlje što sam ostaviću vjetru. Utkaću se u nebo, bijela nit sam. Pođi sa monom, znaš da ne mogu biti sam. Naćićeš me u čitulji. Šeretski ću se osmijehivati... Neće me odnijeti vrag. Bio sam jednom na nebu i izgleda da sam im drag. Sve što cvate u tvojoj bašti ponijeću sa sobom... Šapnuli su mi da ga gore nema. Malo će mi nedostajati crte tvoga lica.. Naći ćeš me u krošnji polegle vrbe.. Možda baš nad onim, nad kojim sam te zvao dragom? Dugo sam krio ime tvoje u tonovima A mola.. Vrijeme je već, za kraj reć: Imao sam grešaka.. Ma šta ti rekli, ti to nisi bila, moja Dragana... Nisam nikada odrastao i nikada neću. Valjda to tako bude kada u snu tražiš sreću. Naći ćeš me na nebu, biće to sretan kraj. Gore mi tvoje oči neće niko da ukrade. I sve što neko izbriše, samo će nas ojačati više. Jesen sam izabrao da je zavolim, jer sve je bilo depresivno osim nje i cvijeta jednog u njenoj kosi.. Rekao sam da mi ostavi osmijeh za sreću, ko zna, možda mi je zadnji tren i više je vidjeti neću.. Prstima ih je ljubila, dok sam srca krvava umirao pod kišnim prozorima... Jesen sam izabrao da umrem... Ja sam zvjezda padalica usnulih vozova... Umorne oči sklapam poljupcem. Strah mi pogled vezao za nebo. Vjetar mi jedra skupio pod mišku. Red snova i red mesa... Zabilježite negdje da je ubila jednom... Ništa je ne dotiče. Sve je i krenulo po zlu od kad sanja. Bar nek me se nekad sjeti i priča o željeznim brodovima koji otkrivaju svjetove, o ciganskim očima kojih je pun svemir. Zna li koliko sam je volio? Ko će da je voli poslije mene? I kaže ti: 'Zdravo, mala damo. Hoćeš li da se valjaš sa mnom? Čak i kad bi bila potpuno moja, opet ne bih znao šta bih sa tobom. Verovatno bih čitav život samo sedeo i gledao u tebe. Gledao bih kako me gledaš, kako se smeješ ili plačeš, kako radiš neke obične stvari, čitaš knjigu, ili praviš neki sok. Gledao bih te kako odlaziš i kako se vraćaš. Gledao bih te kako se oblačiš i svlačiš i ne bih se pomerao. Samo bih te gledao. Prošle bi godine, verovatno i decenije, a ja se ne bih pomerao sve dok me svet ne bi zaboravio i ja zaboravio na svet. Tada bi konačno u svom crnom plaštu, s kosom u ruci Smrt došla po mene, međutim, kad bi te ugledala i ona bi sela bez reči, umesto da me povuče za rukav i odvede sa sobom, spustila bi svoju kosu pored naših nogu i naslonila se na mene. Vreme bi stalo, svet bi se okrenuo naglavačke, a mi bismo ostali između života i smrti, zauvek zatočeni i upleteni u magiju tvoje lepote. Citati poznatog poznatog irskog pjesnika i cinika, Oskara Wildea o zenama: — Zene su kao sfinge — prepune su tajni. Izvor: Trebala si jednom pobjeći sa mnom. Zaboraviti muža i sve prolazne probleme. Rekao bih ti da te volim. Rekla bi mi da me voliš.. Sve što vrijedi stavili bi u iznajmljenu sobu hotela, u nekom drugom gradu.... Pomisliš na to znam. Pomislim na to i sam. Dočekao bih te kao starog druga. To je i najvrjednije čeg se sjećam..... Da je vratiti sat bili bi pametniji, s manje težnji. Možda bi i izbjegli sve zamke koje nam je život podmetnuo. Sjetićemo se mladosti koja nas je izigrala.... Sve besmislene mostove zapaliti u spavaćoj sobi. Možda ne bi ni bio grijeh? Možda je ova razdvojenost grijeh? Znao bih te pustiti. Ubila bi me kad bi otišla. Navikao sam, ništa za to. Ubijala si me već bezbroj puta. Davno sam se prestao nadati da ćeš svoje sitnice ostaviti kod mene zajedno sa svojim srcem. Ostala je samo jedna..... Trebala si jednom pobjeći sa mnom. Javiti grad, hotel i broj sobe.... Sve bi bilo predgrađe davno izgubljenog sna. Trebala si jednom pobjeći sa mnom. Zaboraviti muža i sve prolazne probleme. Rekao bih ti da te volim. Rekla bi mi da me voliš.. Sve što vrijedi stavili bi u iznajmljenu sobu hotela, u nekom drugom gradu.... Pomisliš na to znam. Pomislim na to i sam. Dočekao bih te kao starog druga. To je i najvrjednije čeg se sjećam..... Da je vratiti sat bili bi pametniji, s manje težnji. Možda bi i izbjegli sve zamke koje nam je život podmetnuo. Sjetićemo se mladosti koja nas je izigrala.... Sve besmislene mostove zapaliti u spavaćoj sobi. Možda ne bi ni bio grijeh? Možda je ova razdvojenost grijeh? Znao bih te pustiti. Ubila bi me kad bi otišla. Navikao sam, ništa za to. Ubijala si me već bezbroj puta. Davno sam se prestao nadati da ćeš svoje sitnice ostaviti kod mene zajedno sa svojim srcem. Ostala je samo jedna..... Trebala si jednom pobjeći sa mnom. Javiti grad, hotel i broj sobe.... Sve bi bilo predgrađe davno izgubljenog sna. Mrzim Zimu i sve što ide s njom. Rodio sam se predaleko od ekvatora i suprotno zdravoj pameti vezao za ovu vrlet. Bor u kamenoj klisuri, e to sam. Ne traži da ti objasnim što sam ovdje i što se smrzavama svake zime. Ne traži da kažem koliko me žila drži blizu tebe koja nisi moja. Svake godine, većinom Decembrom, kad okuje led vrh Romanije i svi konji Rogatice sliju se u barake, kao suze u oči, slažem se da ću sledeće godine postati putopisac. Kuhar na ribarskom brodu. Tad slušam more kako razbija stijene. Pletem mreže s kojima ne znam šta ću. Čekam južina da prođe. Tad te tražim pogledom. Bože, što sam vidio pučinu koja se srebri na mjesečini? Što sam vidio tvoje oči? Ti i ne primjećuješ da si kamen moj. Da zbog tebe neću nikada vidjeti Kubu. Doručkovati ispod tršnje u Tokiju. Kako rekoh mrzim svaki dan Zime, i stojim iza toga. Mrzim i ovaj 10-ti Decembar. Konji su u štalama. A ti u rukama drugog. Niko mi nije posvetio neki spomenik i verujem da će moje ime biti zaboravljeno ubrzo nakon što napustim ovaj svet. Ali u ovom običnom životu uspeo sam da dobijem poštovanje i ljubav najlepše osobe koja je ikada živela na zemlji koju sam voleo svim srcem, a to mi je bilo dovoljno za ceo jedan život. On preterano smanjuje svoje prednosti i preterano uvećava i najmanje znake naklonosti voljene osobe. On više ništa ne pripisuje slučaju, gubi osećanje za verovatnoću; ono što je zamišljeno postaje stvarno, pošto to treba da utiče na njegovu sreću. Zastrašujući znak da se gubi glava je u tome što vi, misleći na neku sitnu, jedva primetnu stvar, vidite da je bela i tumačite je da ide u prilog vašoj ljubavi; trenutak kasnije primećujete da je ona u stvari crna i vi još uvek nalazite da ide u prilog vašoj ljubavi... Pogled na sve ono što je izvanredno lepo, u prirodi i u umetnosti, munjevitom brzinom izaziva sećanje na voljenu osobu... Jedna od nesreća u životu je i to što ova radost da se gleda voljeno biće i razgovara s njim ne ostavlja jasne uspomene. Duša je, izgleda, previše zbunjena svojim uzbuđenjima da bi se usredsredila na ono što ih prouzrokuje ili što ih prati... Kome se nije ovako nešto dešavalo makar once in the lifetime ili mu se trenutno dešava. Poslije se čovjek stidi pred sobom i pred drugim ljudima.